Duma

Duma

Umetnička žiža Zlatkovićeve knjige podjednako je sadržana u svakom pojedinačnom poetskom tekstu zbirke koji je na granici između stihične i prozaične forme.

Bogatstvo narodnog pirotskog govora oličenog u bogatstvu figura zvuka oblikuje Zlatkovićevo stvaralačko pismo koje se nije udaljilo od arhaične predstave doživljaja. Asonanca, aliteracija i ritmička organizacija teksta, ostvarena upotrebom anafore i karakterističnim udvajanjima određenih delova teksta, usmeravaju umetnički doživljaj u više pravaca pa ih možemo sagledati kao nerazdvojne činioce u finalnom integrisanju vizuelno-zvukovne celine književnoumetničkog teksta. – Miloš Sokolović

Iz knjige Duma:

DUMA, ISTORIJA SLUČAJA

Sviće usred planine. Šume gotovo i nema. Strme i isprane padine, zapuštene i već kamene planinske njivice pod trnjem, gole planinske kose i vrhovi u svim pravcima. Iznenada, duboko ispod okuke, reka, i u nju se uliva druga reka, i uz njih se stislo kameno selo kamenim pločama pokriveno. Baba iz Gostuše, moja saputnica, obaveštava me: to je Velika Lukanja. Autobus dugo silazi, stiže.

Idem kroz selo i imam utisak da sam zalutao u okamenjeni prostor i okamenjeno vreme. „Glavna ulica“ ide preko stena, a po njoj saonice umesto kola. Žene nose vreće sa žitom na leđima do vodenica, muškarci koševe do pojata na drugoj strani, a babe pale suvu goveđu balegu i metu ispred kapija. Blagovesti su, i ritual, stariji od hrišćanstva, ponavlja se kao u davno zaboravljenim vekovima, kao što i dren ponavlja svoje cvetanje za ovaj hrišćanski i paganski praznik proleća. Na stenama, i na onim pod nogama, zmijasti oblici fosila, a u ljudima čudna usporenost, pitomost i srdačnost. Kao da hiljadama godina nisu menjali način života, navike, sistem vrednosti, govor. I kao da se vreme okamenilo u njima i oni u njemu, i kao da se svakoga proleća iznova rađaju, sasvim isti.

Idem dalje, do Gostuše. Opet kamene kuće, i naglašenija drevnost, i još veća srdačnost. Kao da sam osvanuo usred biblijske priče, među davno nestalim ljudima. Razgovaramo. Toplina ljudske reči kao suprotnost kamenu i nepromenljivosti. Ma o čemu da govore, kao da nižu bisere od iskustva prošlih, umrlih i od njihove, kroz patnju stečene, mudrosti. I samo ponešto dodadu od svoje lične patnje. Ljudi umiru, a kao da je samo patnja njihova večna. U mudrost se pretvara, i preko poslovica, izreka, pesama, priča, predanja, nastavlja da živi u jeziku, u glavama i rečima živih, i otuda ih neprekidno hrabri, uči, savetuje, rešava njihove svakodnevne probleme…

Iz sadržaja knjige Duma:

• Duma, istorija slučaja – predgovor autora
• Što ima duma
• Cvti trn
• Iža
• Očepljaci
• Utekla sreća
• Vek i svet
• Ale i nevede
• Nepoznate reči
• Spisak skraćenica
• Napomene
• dr Nedeljko Bogdanović – Knjiga kao slika tla i vremena
• Miloš Sokolović – Maternja melodija Dragoljuba Zlatkovića u portretnim crticama zavičajnog podneblja
• dr Ljubiša Rajković Koželjac – Duma, lice i naličje života
• mr Dragan Lilić – Neke odlike pirotskog govora u „Dumi“
• O autoru