Uspomene jednog neženje
Težina | 0,15 kg |
---|---|
Prevod: | Izabela Beljić |
Pismo: | Latinica |
Format: | 130mm x 205mm |
Obim: | 200 str. |
Povez: | Mek |
Napomena: | Pogovor napisao Vladimir Karanović |
396,00 RSD440,00 RSD Sa PDV-om (-10%)
9788660235017
Uspomene jednog neženje – Emilija Pardo Basan
U romanu Uspomene jednog neženje (1896), nastalom u zenitu književne i umetničke zrelosti Emilije Pardo Basan (1851–1921), prikazana je Marineda (La Korunja), kao prototip provincijskog grada. U sumornom ambijentu, spisateljica vešto predstavlja poroke i vrline španske stvarnosti druge polovine XIX veka, u kojoj se neprestano prožimaju tradicionalizam i liberalizam. Protagonistkinja romana, Feita Nejra, otelotvorenje je ženskog ideala, tzv. nove žene koja, uprkos poteškoćama, preprekama i predrasudama, u određenoj meri uspeva da postigne svoje ciljeve, ali i da pronađe kompromis između težnji i realnih mogućnosti. S druge strane, večiti neženja i konformista, Mauro Pareha, boreći se s društvenim stegama i ideologijom ženske slobode, zahvaljujući strpljenju, upornosti i preispitivanju, pronalazi ljubav svog života, sreću i zadovoljstvo.
Uspomene jednog neženje nije samo feminističko delo u kom se mogu pronaći postulati ideologije lične slobode, već i priča o likovima koji odbijaju da prihvate stereotipni i nekritički način života koji nameće savremeno društvo.
Iz Pogovora knjige Uspomene jednog neženje – Vladimir Karanović
Roman Uspomene jednog neženje (Memorias de un solterón, 1886) napisala je Emilija Pardo Basan (1851- 1921) u zenitu književne i umetničke zrelosti. Nakon neuobičajenog detinjstva, u kojem je vreme provodila strasno čitajući, rane udaje, propalog braka i neprestane borbe sa predrasudama, Pardo Basan u vreme nastanka ovog romana postaje samosvesna i nezavisna žena, koja sa svoje troje dece živi u madridskom domu i dušom i telom se posvećuje pisanju i književnosti. Iako je bila samouka, to je nije sprečilo da formira sopstveni književnokritički pogled i posveti se slobodnom preispitivanju književnih dela svoga vremena.
Emilija Pardo Basan je ceo život bila zaokupljena ženskim pitanjem i ženskim pravima, insistirajući na emancipaciji i uspostavljanju društvenog sistema koji će prepoznavati, uvažavati žene i dati im zasluženo mesto, bez ograničenja i predrasuda. Uprkos stalnim težnjama da izbori mesto u Španskoj Kraljevskoj Akademiji, Pardo Basan nije uspela da savlada otpor koji su kolege pisci pokazivali prema činjenici da bi im se spisateljica, koleginica, a pre svega žena, mogla pridružiti i sedeti za istim stolom. Ipak je 1916. godine uspela da postane redovna profesorka Katedre za neolatinske jezike i književnosti pri Centralnom Univerzitetu u Madridu, ali su se i studenti i profesori žalili na činjenicu da je ženi poverena takva funkcija. Budući da je predmet koji je držala bio izborni, mali broj studenata koji se odlučio za nastavu s vremenom je sve ređe dolazio, da bi se konačno predmet i ukinuo a profesorka Pardo Basan ostala bez angažmana (Cook 1977:262).
Faze stvaralaštva Emilije Pardo Basan
Istoričari španske književnosti uglavnom razlikuju nekoliko faza u romanesknom stvaralaštvu Emilije Pardo Basan:
- realistički period, u kojem spisateljica ostaje verna tradicionalnim postupcima španskih klasika, čiji se uticaj jasno uočava u delima ove faze; osim toga, u delima ovog perioda je moguće uočiti i odjeke već prevaziđenog romantizma.
- naturalistički period, koji obuhvata najpoznatije njene romane, u kojima poštuje Zolinu estetiku naturalizma, tj. prilagođava odlike francuskog naturalizma španskom duhovnom biću i španskoj književnoj tradiciji;
- idealistički period, u kojem se postepeno napušta poetika naturalizma, a sve više nastaju dela umerenijeg tona i narativnih pretenzija; fokus se iz realističkog i naturalističkog spoljašnjeg sveta pomera ka unutrašnjem svetu likova, njihovoj duhovnosti, u skladu sa sve dominantnijim uticajem ruskih klasika, poput Dostojevskog, Tolstoja i Turgenjeva (Pedraza Jiménez, Rodríguez Cáceres 1983:754, 755).
Romani Emilije Pardo Basan čitaocu omogućavaju uvid u detaljnu analizu društvenog života Španije, a posebno je zastupljen galisijski region i nekoliko gradova među kojima je najbitniji La Korunja. U romanu Uspomene jednog neženje, Marineda (La Korunja) je prototip galisijskog, provincijskog grada. Reč je o složenoj društvenoj strukturi koja obuhvata aristokratiju, buržoaziju, proleterijat i neke marginalizovane društvene pojave (Pedraza Jiménez, Rodríguez Cáceres 1983:745, 746). Pardo Basan vešto otkriva i predstavlja poroke i vrline španske stvarnosti druge polovine XIX veka, suprotstavlja se složenim administrativnim, verskim, društvenim problemima Španije, u kojoj se neprestano prožima tradicionalizam i liberalizam.
Umereni realizam
Po rečima Marije de los Anheles Ajale (2004:15), Uspomene jednog neženje je delo koje španski istoričari književnosti svrstavaju u tzv. novu etapu razvoja romanesknog opusa španske spisateljice, nakon objavljivanja najpoznatijih naturalističkih romana (Un viaje de novios, Los Pazos de Ulloa, La madre naturaleza, Insolación, Morriña, itd). To je period u kome je znatno umanjen uticaj poetike naturalizma, romani nastaju u skladu sa postromantičarskim književnim postupcima, a u njima se često teži novoj vrsti realizmanaturalizma, tzv. „umerenom realizmu“.
Umesto detaljnog predstavljanja ambijenata i spoljašnje sredine u koju su likovi postavljeni, devedesetih godina XIX veka Pardo Basan piše dela u kojima je sve očiglednije interesovanje za psihologiju likova i njihov unutrašnji svet. Po uzoru na svoje kolege Balzaka, Zolu i Peres Galdosa, španska spisateljica 1894. godine započinje rad na realizaciji serije romana pod nazivom „Adam i Eva“ koji bi imali iste ili slične likove, radnju, ambijent i teme. Tako nastaju romani Donja Milagros (Doña Milagros, 1894) i Uspomene jednog neženje, iako nakon drugog romana ova serija nije nastavljena.
Roman Uspomene jednog neženje objavljivan je u nastavcima od januara do maja 1896. godine u književnom časopisu La España Moderna, sa kojim je spisateljica povremeno sarađivala, a iste godine i kao integralna publikacija. Delo nije doživelo veći uspeh i gotovo da nije postojao prikaz koji bi ukazao čitaocima i stručnoj javnosti na njegovo objavljivanje. Zid ćutanja na koji nailazi delo najverovatnije je izazvan Emilijinim feminističkim aktivizmom i feminističkom ideologijom u karakterizaciji određenih likova. Budući da je u Španiji drugo izdanje usledilo tek 1911. godine, a u drugim evropskim zemljama (Francuska, Engleska, Nemačka, Italija) prevod postojao samo nekoliko godina nakon objavljivanja, zaključujemo da tadašnja konzervativna španska javnost nije tolerisala slobodu i upornost koju je Pardo Basan imala da ukaže na rodnu neravnopravnost, težak i diskriminatorski položaj španske žene (Ayala 2004:2125).
Dva toka romana
Roman Uspomene jednog neženje je tematski i umetnički znatno složeniji nego što bi čitalac u prvi mah očekivao od dela koje se bavi analizom ljubavnog osećanja. Moguće je izdvojiti dva sadržinska toka, međusobno povezana:
- prvi tok koji nastavlja priču oca koji se uzalud trudi da postigne određena materijalna dobra i društveno uvažavanje, u čemu mu neprocenjivu podršku daje donja Milagros (doña Milagros);
- drugi tok obuhvata pripovest Maura Pareha (Mauro Pareja), protagoniste koji pripoveda o svom životu u nadi da će promeniti reputaciju koju u Marinedi ima među stanovnicima.
Dva toka su povezana, između ostalog, i prijateljstvom Benisija Nejre (Benicio Neira) i Maura, ali i ljubavnom vezom Maura i Feite (Feíta), jedne od Benisijevih kćeri. U nekoliko prvih poglavlja romana pripovedačprotagonista govori o svom životu i životnim uslovima a saznajemo i da je stvorio kult sopstvene ličnosti, da je osnovni pokretač u njegovom životu egoizam, zbog kojeg ne nanoseći zlo drugima, pokušava da zadovolji isključivo sopstvene potrebe. U skladu s tim, Mauro izbegava prisniji kontakt sa osobama iz svog okruženja, odbacujući mogućnost da stupi u brak i zasnuje porodicu, smatrajući ga izvorom svih zala koje utiču na život odraslog pojedinca.
Poglavlja
Dakle, u prva četiri poglavlja, u dijalogu sa čitaocem, obrazlaže svoje razloge za izbegavanje emotivnog vezivanja i stupanja u brak i svoju odluku da ostane neženja. Međutim, Mauro nije toliko racionalan i pragmatičan kao što se čitaocu može učiniti. Nešto kasnije saznajemo pravi razlog Maurove odluke: budući da društveni obziri, koji utvrđuju pravila konvencionalnog braka u to vreme, ne mogu da se menjaju, nemoguće je postići da žena muškarcu iskreno odgovori na ljubav i da mu u potpunosti odgovara. Ovim stavom roman dobija značajnu sociološku i psihološku dimenziju, a protagonista se predstavlja kao čovek koji poseduje životnu filozofiju različitu od vladajuće većine, čovek koji nije spreman da dozvoli da društvena pravila i konvencionalni oblici ponašanja ugroze njegove izgrađene kriterijume i ukus.
Naredno, peto poglavlje, poslužilo je spisateljici za retrospektivu radnje prethodnog romana serije, Donja Milagros, te Mauro podseća na životni put Benisija, koji živi u zajednici sa okrutnom Milagros, jedanaest kćeri i jednim sinom, nakon čega (poglavlja V-X) sledi dijalog između Maura i Benisija. Nakon predstavljanja sudbina svih ćerki, don Benisio govori i o Feiti, ekstravagantnoj, zapuštenoj devojci, neugledne spoljašnjosti. Ovaj lik poslužio je spisateljici da iznese feminističke stavove i pokuša da prosvetli špansku čitalačku javnost o mogućim alternativama u budućim međurodnim odnosima.
Feitu ne zanima kuvanje, peglanje, šivenje i čišćenje; ona je samosvesna žena, koju zanima rad, intelektualni angažman, čitanje, pisanje, razgovor o književnim delima. Ne želi ni od koga u budućnosti da zavisi, već da se sama izdržava i da ravnopravno učestvuje u sopstvenom životu, ne podređujući se volji muškarca. Feita želi da podučava decu po kućama i da bude aktivna i preduzimljiva, a ne da joj brak bude jedini cilj i utočište za sve finansijske i životne probleme.
Muški likovi
U ovom delu romana, osim ženskih likova, predstavljeni su i muški, Leon Kabeljo (León Cabello), Benisijev sin, Luis Mehija (Luis Mejía), gradonačelnik, Primo Kova (Primo Cova), oči i uši provincijskog grada Marinede, koji prati sva događanja i ima sve podatke, i mnogi drugi. U narednim poglavljima (XIXV) pripoveda se o razvoju odnosa Maura i Feite, koja sad već uspeva da svoje zamisli sprovede u praksi, na zaprepašćenje većine građana Marinede, a zatim (XVIXXI) Mauro Pareha konačno shvata svoja osećanja prema Feiti, prihvata činjenicu da se zaljubio u jednu jedinstvenu devojku. Dakle ovo je ključni trenutak romana u kojem protagonista ogoljava svoja osećanja i misli, prosi Feitu ali ga ona odbija, govoreći mu da planira da živi drugačijim životom od svojih sestara i da ide u Madrid da okuša svoju sreću.
Razmišljajući o Feiti, Mauro zaključuje da je ona jedan novi tip žene, nekonvencionalne članice društvene zajednice, neshvaćene u datom vremenu i geografskim okvirima, a koja će verovatno tek biti aktuelna u budućnosti. Time sve što je na početku pripovesti bilo smešno i od Feite činilo karikaturalnu sliku, sada se okreće u njenu korist i postaje predmet poštovanja. Zatim se narativni fokus (XXII-XXV) pomera ka Benisiju Nejri i njegovoj potrebi da povrati porodičnu čast. Naime, kada otac shvata da je Luis Mehija iskoristio njegovu ćerku Rosu, traži od njega da je oženi. Zbog nemogućnosti takvog raspleta, Mauro Pareha zakazuje dvoboj tokom kojeg Benisio umire. Feita i Mauro pokušavaju da zbrinu članove porodice i da ponovo preuzmu kontrolu nad zajednicom i porodicom Nejra. Konačno, svako je našao neku svoju sreću, a Feita je ipak pristala da se uda za Maura.
Marinedi – La Korunja
Kao što smo već naveli, radnja romana odvija se u zamišljenom gradu Marinedi, čiji je ekvivalent rodni grad spisateljice, La Korunja. Po uzoru na svoje kolege (Alas Klarin, Peres Galdos, Pereda) i Emilija Pardo Basan koristi određeni provincijski grad da predstavi društveno raslojavanje i socijalne prilike toga doba. Stari grad (La Ciudad Vieja/Barrio Alto) je četvrt grada u kojoj živi aristokratija i sveštenstvo, dok je Pescadería/Barrio Bajo deo grada u kojem dominira buržoazija, gde su radnje, kazinoklubovi, mesta razonode i zabave, kafane i bulevari. Proleterijat i društveno marginalizovani sloj nalazi se na jugu (Zona Sur). Radnja se uglavnom odvija u buržoaskim delovima grada, što je još jedno od opštih mesta realističkog romana. Ovako definisan i određen prostor podrazumeva i jasno vreme radnje; međutim, čitalac dobija nedovoljno vremenskih odrednica, uglavnom kroz kratke komentare likova ili vremenske elemente unutrašnje radnje romana (Ayala 2004:3740).
Žena u Španiji i Obrazovanje muškarca i obrazovanje žene
Roman Uspomene jednog neženje objavljen je u ključnom trenutku života Emilije Pardo Basan. Od 1889. godine, spisateljica se aktivno bavi ženskim pitanjem i društvenim, kulturnim, pravnim, političkim i ekonomskim pitanjima žene. Stoga je logično da će žena kao tema biti sve više zastupljena u člancima i romanima koje je objavljivala devedesetih godina XIX veka. Tu posebno ističemo dva njena članka: Žena u Španiji (La mujer española), prvi put je objavljen 1889. godine u londonskom listu Fortnightly Review, a nešto kasnije (1890) i u Španiji u listu La España Moderna, kao i Obrazovanje muškarca i obrazovanje žene (La educación del hombre y de la mujer), objavljen u publikaciji Nuevo Teatro Crítico 1892. godine.
Ova dva članka tesno su povezana sa ideološkim potencijalom romana Uspomene jednog neženje. U oba članka autorka razmatra ulogu koja je ženama namenjena u modernim društvima i zahteva društvenu, političku, obrazovnu, intelektualnu i seksualnu jednakost muškaraca i žena. Posebno joj smeta svođenje žene na isključivo reproduktivno biće, kojoj je namenjena samo uloga majke, bez mogućnosti da napreduje i da uzme aktivno učešće u društvenom životu.
Bolji položaj i uloga žena u društvenom životu Španije
Po Pardo Basan, idealna žena Španije toga doba je ona koja sluša, koja se potčinjava, koja je „anđeo doma“ i čija je jedina funkcija da zadovolji supruga, podari mu decu i brine o svim članovima porodice. Diže glas protiv ovakvog stanja, naglašavajući da boljim položajem i značajnijom ulogom u društvu žena ne mora po pravilu da zanemari sve ostale uloge, i da ljudsko biće, tj. žena, nije samo drvo koje rađa plodove, da čovek ne živi samo zbog toga da bi se razmnožavao (Ayala 2004:4345). Dakle, jasno se mogu uočiti podudarnosti ovih tekstova sa romanom, posebno u konstrukciji lika Feite. Ona je oblik otelotvorenja ženskog ideala, nove žene, kojoj bi Pardo Basan namenila značajniju ulogu u tadašnjem španskom društvu.
Reč je o ženi koja, uprkos poteškoćama, preprekama i predrasudama, u određenoj meri uspeva da postigne svoje ciljeve. Feita odbacuje mogućnost da sudbina žene zavisi od muškarca, već žena mora izabrati sopstveni put koji će je dovesti do sreće. Sreća istovremeno znači i mogućnost da se dobiju ista znanja i obrazovanje koje ima bilo koji muškarac, ali i mogućnost samostalnog izdržavanja i samostalnog odlučivanja o svom životu. U ovom delu dominira stav da obrazovana žena ne predstavlja pretnju muškarcu niti je ideološka podloga ženskog obrazovanja usmerena ka demaskulinizaciji muškarca. Pravi muškarac, poput Maura, strah koji oseća prema obrazovanju žene smatra iracionalnim i neosnovanim, a to otkriva tek iskreno se zaljubivši u Feitu (Cook 1977:263).
Marija de los Anheles Ajala
Čini se da je u ovom romanu na stub srama postavljena čitava jedna klasa (buržoazija), a predmet oštre kritike je pokušaj oponašanja dekadentne aristokratije, nedostatak ambicija, iracionalno poštovanje selektivnih elemenata tradicije i nekritička idealizacija prošlosti, moralno licemerje uz prisustvo dvostrukih kriterijuma, itd. Kako primećuje Marija de los Anheles Ajala (2004: 53), donja Emilija je, nesumnjivo, bila svesna da njene ideje spram žene i ženskog pitanja neće naići na masovno odobravanje među čitalačkom i stručnom javnošću, te humorom i ironijom pokušava da ublaži jačinu društvene kritike.
Feita i Mauro
U ovom romanu oboje protagonista napuštaju svoje rane ideale; Feita se delimično odriče procesa sopstvene emancipacije, svesna da zbog istorijskih i društvenih okolnosti i činjenice da je mudrije odustati od bitke ili je odložiti kada je poraz neizbežan. U skladu s tim, Feita prihvata ljubav, društvo, poštovanje koje joj ukazuje Mauro, budući da su to osnovni postulati njihovog odnosa i sjedinjenja. Društvo nije spremno za novu ženu koju simbolizuje Feita, ali Mauro, nakon perioda promišljanja i preispitivanja, bezrezervno daje podršku voljenoj, svestan neophodnosti uspostavljanja novog društvenog sistema, u kojem muškarci i žene hodaju jedno pored drugog, a ne jedno za drugim. Mauro, dakle, odbacuje egoizam prisutan na početku dela, koji ga je stavljao u položaj dobrovoljnog zatočeništva i apstinencije, shvativši da je život borba, strast, a Feita je u tom smislu sredstvo pomoću kojeg je shvatio stepen svoje zablude i besmislenost svih pogleda na svet, okolinu i sopstveni život.
Oboje menjaju na kraju svoje pozicije i svetonazore, a taj evolucioni proces pred očima čitalaca je i najveće dostignuće Emilije Pardo Basan. Uspomene jednog neženje ne samo da je feminističko delo, već i priča o likovima koji odbijaju da prihvate način života koji nameće savremeno društvo. Konačno, reč je o romanu koji možda u najvećoj meri sadrži ideološke preokupacije velike španske spisateljice, koje se današnji sunarodnici, pisci i ljubitelji književnosti sigurno ne bi postideli.