Pismo za Badija
Težina | 0,19 kg |
---|---|
Autor: | Miloš Sokolović |
Ilustrator: | Jovana Stefanović |
Pismo: | Ćirilica |
Format: | 130mm x 205mm |
Obim: | 220 str. |
Povez: | Tvrd |
712,80 RSD792,00 RSD Sa PDV-om (-10%)
9788660234447
Pismo za Badija – Miloš Sokolović
Pismo za Badija jeste iskrena epistolarna priča o ljubavi između dečaka Feđe i njegovog psa Badija, koja u sebi skriva životne istine o prijateljstvu i rastanku.
Ispripovedana kroz perspektivu dvanaestogodišnjeg dečaka, ova knjiga ima dečiji pogled na svet gde mudrost često putuje pre tuge i smeha, s kojima se dečak nebrojeno puta suočava.
Velika pitanja pred kojima se dečak našao i odgovori sveznajućeg Badija ukazuju na večitu čovekovu potrebu da svemu u životu odredi neki smisao.
Pismo za Badija jeste knjiga uz koju se odrasta i sa kojom stičemo vernog prijatelja koji nas nikada neće izneveriti i napustiti ma šta nam se događalo u životu. Ona je uteha i podrška prijatelja za koga verujemo da nas od rođenja poznaje.
Odlomak iz knjige Pismo za Badija
Dragi Badi,
Čudno je što baš tebi pišem. Ti me poznaješ od rođenja i pred tobom gotovo i da nemam tajni. Čak i kada pokušam nešto da sakrijem, tvoj oštri vid i istančani njuh dosežu do predela gde moje misli borave. Da nisi tako veran drug, mogao bih se poveriti Maši, ali nas sada razdvaja zajednička tuga. Svo troje smo vršnjaci i volimo ruski jezik, tačnije nastavnika Miloša, mada si ti zasigurno mnogo stariji i mudriji od nas. Ponekad pomislim da ćeš me i ti napustiti, i odmah me uteši saznanje da nam je tek jedanaest godina. Ti bi rekao da su to još uvek nejake godine za dečaka iz Zavidinca i da preda mnom tek predstoji život dobrog čoveka.
Ali, ti koji si za sobom ostavio i Bucu i Adama, svoje već odrasle sinove, za Adama mogu reći da je i u poodmaklom zrelom dobu, ukoliko se to može reći za psa od šest godina, nisi više dečak, mada se ni po čemu ne razlikujemo. Volimo fudbal, duge šetnje, pecanje, lov na jerebice, ležanje na zlatastoj slami posle žetve i jurcanje po selu kada nam nije ni do čega. Mrzimo moje odlaske u školu jer ne želimo da se razdvajamo. Kod učiteljice si još i mogao da se ušunjaš jer je škola bila u selu.
Od petog razreda
Od petog razreda putujem u Veliko Bonjince i to te ozbiljno nervira. Ja ponekad, priznajem, s radošću odlazim. Pre svega, zbog druženja. Nekada je to bilo i zbog ruskog jezika. O tome sam ti toliko puta pričao… Znao si da me pažljivo saslušaš. Tvoje suzne oči čežnjivo su lutale u nameri da zamisle moju novu školu, drugove, nastavkike i časove ruskog jezika. Najteže ti je bilo kado smo učili nove reči. Čak se u tim prilikama i moj deda uključivao. Onako, znalački… Radio je na građevini u Rusiji i to nas je zavaralo da poverujemo kako dobro govori nama tada strani jezik. Nismo se pitali da li je dobro čuo, upamtio i izgovorio, učili smo bespogovorno kako bismo bili u školi bolji od Maše.
Kasnije smo morali pogrešno naučeno da ispravimo i iznova naučimo kako treba, ali su nam trenuci otkrivanja dedine neukosti u učenju jezika donosili napade neobuzdanog smeha smeha. Dedine reči su ponekad dobijale sasvim novo značenje ili smo ih proglašavali za smelo izgovorene ideje srpsko-ruske sloge. Deda bi u tim trenucima negodovao i jasno bi nam stavljao do znanja da se baš tako govori kako smo od njega čuli. Dodavao bi ponekad, u jedva čujnom šapatu, da je taj naš nastavnik Rusiju video samo na geografskoj karti ili televizijskoj reportaži i da ga zbog toga njegovo „znanje“ ne može ubediti da on, koji je okusio miris ruske zemlje i vazduha, greši. To dedino negodovanje nije nas sprečavalo da nastavniku Milošu verujemo bezrezervno.
Eh, moj Badi, čudno je kako se stvari u životu brzo promene. Pišem ti na času ruskog jezika. Nastavnica Dana čitavog časa pokušava da nas nečemu nauči, dok smo Maša i ja u sećanjima zaleđeni.
Tvoj Feđa