Borisav Stanković – Odabrana dela

Borisav Stanković – Odabrana dela – romani, drame i pripovetke

Pripovedač, romansijer i dramski pisac Borisav Bora Stanković (1876–1927), jedan je od najznačajnijih srpskih pisaca realista i, uopšte, jedan od najvećih pisaca naše književnosti. Kao slikar starog Vranja, oslikao je surov patrijarhalni moral svog rodnog kraja i njegovu strogu, gotovo kastinsku društvenu hijerarhiju.

Bora je pesnik neostvarenih ljubavi, „žalbe za mladost”, ličnih i porodičnih drama koje su se odvijale daleko od očiju „sveta”, iza visokih zidova čaršijskih domova. Niko nije sa manje reči, neizgovorenim, kazao više o tragici jedinke pred neumoljivim mehanizmima društvenog poretka. To su dominantne ose oko kojih je Stanković izgradio svoj narativni svet, elegičnu, ali i realističnu hroniku jednog vremena, društva i grada na prelomu vekova.

Iz sadržaja knjige Borisav Stanković – Odabrana dela:

• Ilija Aleksov: BORA STANKOVIĆ – PESNIK STAROG VRANJA
• Jovan Dučić: BORISAV STANKOVIĆ
• Branimir Ćosić: INTERVJU SA BOROM STANKOVIĆEM
• NEČISTA KRV
• GAZDA MLADEN
• KOŠTANA
• JOVČA
• TAŠANA

PRIPOVETKE

BOŽJI LJUDI

• I ZADUŠNICA
• II MANASIJE
• III LJUBA I NAZA
• IV TAJA
• V MITKA
• VI BEKČE
• VII
• VIII BILJARICA
• IX PARAPUTA
• X JOVAN
• XI MENKO
• XII COPA
• XIII STANKO „ČISTO BRAŠNO”
• XIV Č‘A MIHAJLO
• XV MASE
• XVI MARKO
• XVII
• XVIII LUDI STEVAN
• XIX DEDA VESA
• XX
• XXI

ODABRANE PRIPOVETKE

• PRVA SUZA
• ĐURĐEVDAN
• GUGUTKA
• UVELA RUŽA
• U NOĆI
• STANOJA
• NUŠKA
• U VINOGRADIMA
• NAŠ BOŽIĆ
• STARI DANI
• ONI
• JOVČA
• POKOJNIKOVA ŽENA
• RISTA KRIJUMČAR
• STARI VASILIJE
• STEVAN ČUKLJA
• TETKA ZLATA
• BABA STANA
• NJEGOVA BELKA

Ilija Aleksov

…Vidosav Stevanović u svom zapisu o Borinoj smrti piše: „Bora Stanković, po vranjanski prozvan Biza, ili Bora Zlatin, siroče bez oca i majke, rođen u Donju malu, kraj Kuso blato, bio je siromah teži i crnji od obične sirotinje, kako se to biva pod ovim nebom: strašno, jednom zavazda. Baba Zlata je po pijaci prodavala gaće i kondure, verovatno često pripita, skršena, onemoćala, dok je njen preosetljivi unuk, nesavitljiv kao čelik, kupio gorčinu i jed po imućnim kućama drugova i profesora. Njemu, iždžikljalom iz kala kao burjan, hadžijski i čorbadžijski život mora da mu je izgledao nebeski, osunčan iznutra. Milosrdniji su mu davali preobuke, koje je on, gord i preponosit, sluteći veličinu svog duha, odbijao, nabusito i mrgodno. Često gu nalazili po zadimljenim krčmicama kako sluša i gleda čočeke i pevače, dertlije slične Mitketu i Bekčetu, neizle- čive bolnike, pažljiv i sam. Da li je još tada u piću tražio spas, nadu, zaborav? Ili ga je na to zlo navela dobrostiva baba Zlata, da mu zavara dečačku glad za svačim?.“…